Prema mom ličnom mišljenju, religijska učenja i tumačenja Zemaljskog sveta i života su izvršila tako dubok uticaj na svetske civilizacije i kulture, da je pitanje da li je uopšte potrebno u obrazovnom programu dobre i moderne države da se nađe prostora za tumačenje ovih fenomena za mene suvišno i demagoško: mnogo argumenata govori da je potrebno. Moje lično predviđanje je da je Internet ,,religija'' XXI veka (Hristove ere), odnosno da će fenomen Interneta potisnuti religijska tumačenja u drugi plan. Bez obzira i na to, kako se Internetu i srodnim oblastima posvećuje sve više prostora u školi, i ,,klasične'' religije bez sumnje zaslužuju značajno mesto.
Lično, u svom dosadašnjem životu (ili životima?) - jednom rečju: do granica dosega ovoga mi sećanja, nažalost, nisam pročitao, sem u vrlo kratkim fragmentima, nijednu osnovnu religijsku knjigu. Imam osećaj žaljenja (ubedljivo dominantan nad nečim što bih možda mogao nazvati stidom) što sam propustio da bar jednom pročitam Stari i Novi zavet (iako mi je Novi nekoliko puta poklonjen pred srednjom školom u koju sam išao - jednim mali delom je možda i to razlog što nisam ni krenuo sa čitanjem: nije se dogodilo da dobijem i Stari), ni Kuran (iliti Kur'han kako sam jednom video da piše na toj knjizi - odnosno bar se tako sećam, bilo je to pre nekih 8 godina), pa ni Talmud, te budističke knjige i svete knjige ostalih svetskih religija...
Takođe mogu da izrazim žaljenje što mi nije bila pružena prilika da u okviru redovnih nastavno-obrazovnih programa iscrpnije diskutujem i sa veroučiteljima najvećih vera prisutnih na području Beograda (,,i šire''), tako da se sva moja saznanja iscrpljuju u okviru onoga što sam čuo u porodici, od nekolicine pravoslavnih sveštenika i monaha, aktivista manjih verskih zajednica, te nastavnika i profesora istorije, filozofije, sociologije i sl. I naravno romana i štampe.
Sada, kada su ,,neobavezna'' vremena već davno iza mene, i s obzirom na zanimanje koje sam odabrao i formiran filozofski i lični sistem vrednosti, izbor između nabrojanih religijskih knjiga i na primer, trećeg izdanja ,,Computer-controlled systems'' ili ,,Real-time UML'' lako biva razrešen u korist ovih drugih, stručnih i profesionalnih knjiga.
Ali to ne znači da ne obraćam pažnju na kretanja u jugoslovenskom školskom sistemu, jer je moja želja i izvesnost da će i moja deca bar deo svog školovanja provesti u tom sistemu (što je i prilika za sve nas ,,velike'' da dopunimo svoje obrazovanje); a kako sam odrastao u familiji pola učiteljskoj, pola elektrotehničarskoj, uz to još imam sveža sećanja na srednju školu (početak '90-ih prošlog veka u Beogradu), te višegodišnje iskustvu u podučavanju osnovaca i srednjoškolaca, osećam da još uvek mogu da naslutim kako bi to (loše) bilo kada bi se ovako važna vaspitno-obrazovna materija naprečac uključila u naš, ionako već u priličnoj meri dezorganizovan, školski sistem. Svakako me najviše boli i smeta što bi se deca grupisala prema religiji veroučitelja na čiju nastavu (moraju da) idu - a prilike su takve da je najčešće religijska pripadnost u jakoj korelaciji sa nacionalnom - tako osetljivom kategorijom na Balkanu, čak i na početku III milenijuma. Takođe, jako mi je nelogičan rezon da đaci biraju između (ne)obaveznih religijskih učenja i učenja o toleranciji/demokratiji - a još uz to da im nije omogućeno da odustanu od oba, ako su nezainteresovani - a još uz to da se takvim sadržajima podvrgavaju deca od 7 godina (često još i mlađi).
,,Da se ja pitam'', uzrast za proučavanje religija je srednjoškolski, i besmislenim mi se čini da međusobno isključivim treba učiniti veronauku i nauku o (modernom) društvu, odnosno sociologiju/ustavnost/demokratuju/toleranciju; istovremeno osećam da su ove druge discipline i prikladne i potrebne i pre srednjoškolskog uzrasta, recimo u VII i VIII razredu osnovne škole (ili u V i VI, ukoliko se osnovna škola skrati na 6 godina, za čim je predlog verovatno nepoznat široj javnosti, ili odbačen ili zaboravljen - majka mi je učiteljica, pa se sećam da se o tome pričalo pre par godina).
Kao posledica svega navedenog, logičnim i poželjnim (da sam ja sada srednjoškolac) bi mi se učinila jedna od ove dve (ili tri, piše ispod) varijante veronauke u školi:
|
raspored A
|
raspored B
|
Razumnim smatram da proučavanje Pravoslavlja kao monolitne religije treba da bude jednu godinu pre učenja o današnjim religijama proizašlih iz Rimokatoličke vere.
Ostajem neodlučan da li je opravdanije mesto za proučavanje Islama na početku ciklusa od 4 godine ili u drugoj polovini, s obzirom da je to dominantno monolitna vera, ali istovremeno i mlađa od hrišćanskih; opet, ne čini mi se sasvim logičnim da se izučavanje manjih (u YU) verskih zajednica, koje su većinom varijacije hrišćanskih religija uče posle vremenske pauze od godinu dana. Možda ima mesta još jednom mogućem rasporedu: o Islamu u VI godini?
Iz mnogo razloga (pored svih onih već navedenih) ovakva organizacija veronauke u državnim školama bi imala opravdanja: